Glavni Meni sa Vestima




Oceni: MinusOceni: Plus (Oceni)
Loading...Loading...

The New Yorker: Kako dokazati zločine OVK?

Od završetka sukoba, desetine Srba osuđene su za ratne zločine na Kosovu, ali oni nisu bili jedini krivci za nasilje, navodi se u tekstu pod naslovom "Pokažite nam tela" (Bring up the bodies), koji će u uglednom američkom magazinu Njujorker biti objavljen 6. maja.

U glavnom gradu Kosova, Prištini, kružile su glasine da je leta 1999. godine, Oslobodilačka vojska Kosova prevozila zatvorenike preko granice u tajne logore u Albaniji, gde su bili mučeni i ponekad ubijani. Ali, u kosovskoj javnosti to je prihvaćeno kao "tabu o kojem se ne govori", navodi autor teksta reči novinara iz Prištine, Vehbija Kajtazija.

Ljudi koji su vodili OVK bili su "zastrašujuće prisutni" i predstavljali pretnju svakom ko bi progovorio. Srpska manjina bila je potpuno nemoćna, budući da sada čini manje od dva odsto populacije na Kosovu. Za razliku od Argentine, Južne Afrike i Sijera Leonea, Kosovo nije uspeleo da osnuje sopstvenu komisiju za istinu i pomirenje.

Zadatak da se pronađu nestali ostavljen je uglavnom ljudima sa strane. Jedan od njih bio je Majkl Montgomeri, američki radio novinar koji je pomogao da se otkrije zločin u selu Ćuška iz maja 1999. godine. Počeo je da prikuplja zastrašujuće priče koje se odnose na OVK. Mnogi izvori su naveli da je u danima posle poraza Miloševića, ljude koji su bili osumnjičeni za izdaju, OVK slao u logore u Albaniju. Bivši član OVK-a seća se da je čuvao sedam zatvorenika u zadnjem delu kombija. Usta su im bila prelepljena trakom, a ruke im bile vezane, dok su prelazili granicu.

Vozač iz OVK-a ispričao je da im je naređeno da ne povrede nikog. Kada su zarobljenici stigli u Albaniju, odvedeni su u kuću gde su ih čekali lekari koji su im, navodno, uzeli uzorke krvi i procenili njihovo zdravstveno stanje. Nekoliko izvora je nagovestilo da je njihova "briga" prema zatvorenicima imala zlokobni cilj - uzimanje organa i njihovu prodaju na crnom tržištu.

Montgomeri je sumnjao da te priče mogu biti propaganda koju je podmetnula srpska vlada, pa je potražio dodatne izvore. Troje ljudi se seća da su zatvorenici odvođeni u žutu kuću blizu albanskog grada Burelja, a još jedan vozač OVK-a je ispričao da je bilo "dva mesta gde su dovodili ljude, ali da se nikad ni po koga nisu vratili".

Član OVK je 2002. godine Montogomeriju ispričao da je grupa ljudi na švercovanju organa zaradila čitavo bogatstvo i da su dobijali oko 45.000 dolara po telu.

Većina "isporuka" sadržala je organe od dvoje, troje Srba, mada je Montgomerijev izvor naveo da je OVK ponekad "obrađivao" i po petoro Srba odjednom.

Trag do "Žute kuće"

Istraga ga je dovela i do sada već ozloglašene "Žute kuće", ali je smatrao da su mu potrebni jači dokazi, pre nego što ljudima pokuca na vrata. "Smatrali smo da možemo da obelodanimo podatke do kojih smo došli samo ako budu otkrivena tela i ako se dokaže da je reč o ljudima sa spiska nestalih", navodi autor teksta Montogomerijeve reči.

Iako je obustavio svoju istragu, Montgomeri se obratio Kancelariji Ujedinjenih nacija za nestala lica na Kosovu i ukazao na činjenicu da je tokom 1999. i 2000. godine, između 100 i 300 zatvorenika odvedeno u Albaniju i da su nekima od njih u improvizovanim bolnicama izvađeni organi.

UN je o tome obavestio Tribunal u Hagu, a Montgomerijeva zabeleška stigla je do Karle del Ponte koja se spremala da podigne optužnicu protiv Ramuša Haradinaja. U svojim zabeleškama Montgomeri je citirao izvor koji je naveo da je Haradinaj morao da zna za trgovinu organima, između ostalog i zbog toga što je njegov brat Daut blizak članovima OVK koji su se time bavili. Haška tužiteljka je znala da će teško osuditi Haradinaja, a u pokušaju da pribavi što više dokaza protiv njega, ovlastila je Majkla Montogomerija da sa timom UN-a poseti misterioznu "Žutu kuću".

Međutim, albanski tužilac Arben Dila je grupu istražitelja ismejao uz komentar: "Nema Srba ovde. Ali, ako je neko i doveo Srbe ovde i poubijao ih, to je bila dobra stvar". (Dila je kasnije demantovao da je rekao tako nešto).

Ipak, uspeli su da uđu u žutu kuću, (sada okrečenu u belo) i da u njoj pronađu tragove krvi. Vlasnik je davao kontradiktorna objašnjenja - od toga da se njegova žena porodila u toj sobi, do toga da je tu klao piliće.

Istražitelji su zaključili da, iako mrlja od krvi koju su pronašli ne dokazuje ništa, predstavlja značajan trag.

Pored toga, u dvorištu kuće pronašli su gomilu ostataka medicinskog materijala. Pronađeni predmeti prebačeni su u Hag i predati timu Karle del Ponte. Međutim, nisu bili dovoljan dokaz i nisu mogli biti povezani sa Haradinajem.

Novinar Njujorkera navodi i da je zbog kampanje zastrašivanja bilo teško obezbediti svedoke protiv Ramuša Haradinaja, a kasnije i protiv Fatmira Ljimaja.

Optužbe u izveštaju BND-a

U tekstu se navode i detalji iz izveštaja nemačkog BND-a koji je procureo u javnost, a u kojem se konstatuje da su se kosovski lideri zaštili od kriminalnih istraga tako što su ojačali svoje veze u vojnim i bezbednosnim strukturama, kao i u kompletnom balkanskom podzemlju. Uspevali su da ne isprljaju ruke, čak i kada su njihovi saradnici naručivali ubistva i podmićivali zvaničnike.

U izveštaju nemačke obaveštajne službe tvrdi se i da je posle rata sadašnji premijer Hašim Tači bio na čelu imperije organizovanog kriminala, a glavni ljudi bili su iz njegove rodne Drenice. Drenička grupa je navodno koordinirala svoje aktivnosti sa albanskom mafijom širom Evrope i bila je umešana u pranje novca i švercovanje oružja i droge.

Dva dana nakon što su tužioci u Prištini podigli optužbu protiv odgovornih u klinici "Medikus" zbog nelegalnog presađivanja organa, objavljen je izveštaj Dika Martija...

Žan Fransoa Fitu, tadašnji francuski ambasador u Prištini, navodi da je Hašim Tači bio poprilično uzdrman Martijevim izveštajem. Međutim, kako izveštaj nije imao nikakvu pravnu težinu, ambasadori zapadnih zemalja su rekli Tačiju da, ukoliko se ne pojave konkretni dokazi, može da računa na njihovu podršku.

Autor teksta opisuje i susret sa zamenikom srpskog tužioca za ratne zločine Brunom Vekarićem, koji mu je omogućio razgovor sa zaštićenim svedokom, bivšim pripadnikom OVK, poznatim pod imenom Adrijan.

Svedok mu je ispričao da su ga u kampu OVK nedaleko od Kukeša u Albaniji lekari obučavali kako da vadi organe i da ih pripremi za transport. Jedan od tih lekara bio je urolog Ljutfi Derviši, bivši šef klinike "Medikus". Adrijan je potom opisao događaj iz 1998. godine, kada je srpskom mladiću u logoru u Helšanu bez anestezije, "naživo", bajonetom otvoren grudni koš i izvađeno srce.

"Anatomija zločina" i poruka

Novinar Njujorkera, međutim, navodi da su njegova dalja istraživanja pokazala da je Adrijanova priča "puna rupa". Pored toga, doktor Prem Šekar, kardiohirurg sa Harvarda specijalizovan za transplantacije, naveo je da sa stanovišta medicine, taj scenario nije verovatan. Naime, srce mora biti izvađeno u sterilnim uslovima, inače bi onaj kome bi organ bio presađen, sasvim sigurno, odmah po zahvatu, dobio infekciju.

Svedok se, uz emitovanje dokumentarnog filma "Anatomija zločina", pojavio i na RTS-u što je, kako ocenjuje američki novinar imalo veoma jasnu poruku: isto kao što su srpski lideri odgovarali za ratne zločine i kosovski lideri treba da odgovaraju za užasna dela koja je opisao Adrijan.

Policijske serije kao što je "Mesto zločina", počivaju na premisi da iza svakog ubistva ostaje trag, koliko god da je bled. U stvarnosti, pokazalo se da je neke zločine nemoguće dokazati. Zavere su skovane u mračnim sobama, tela rastvorena u kiselini, svedoci su tajne sa sobom odneli u grob.

Ipak, jedan od istražitelja iz tima EU uveren je da je moguće pronaći dokaze za najgore zločine OVK i njihovih saradnika, čak i one najkompleksnije kao što je trgovina organima. Tim koji je oformila Evropska unija, a na čijem je čelu Amerikanac Klint Vilijamson, trebalo bi da završi istragu tokom 2014. godine.

Bez fizičkih dokaza, Vilijamson će morati da se osloni uglavnom na svedočenja, što je, kako i sam priznaje, veoma teško. "Jedna je stvar kada ljudi razgovaraju sa Dikom Martijem i sa novinarima. Sasvim je nešto drugo kada moraju da učestvuju u istrazi zločina, kada na kraju moraju da uđu u sudnicu i upere prstom u neke veoma moćne ljude".

Ipak, napominje da ga je višegodišnje iskustvo naučilo da se, uz odgovarajuću kombinaciju podsticaja, zaštitnih mera i apelovanja na savest, "čak i najtvrdoglaviji insajderi mogu pretvoriti u svedoke".

*Ovo su izvodi iz teksta "Bring up the bodies", autora Nikolasa Šmidla, koji je u celini objavljen na sajtu Njujorkera.


  • Kompletna Vest: http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/711/merila-vremena/1314348/the-new-yorker-kako-dokazati-zlocine-ovk.html

  • Adresa sajta: http://www.rts.rs/page/stories/sr/rss/711/merila-vremena
  • Oznake:, , , , , , , , ,