Glavni Meni sa Vestima




Oceni: MinusOceni: Plus (Oceni)
Loading...Loading...

Neue Zürcher Zeitung: Tišmina hronika beščašća

Sve se utišalo oko Aleksandra Tišme, u februaru pre deset godina umrlog pisca svetskog ranga. Njegovi romani i priče žive i dalje kao vrhunski primeri conditio humana, ili onoga što čoveka čini čovekom. Ovo su sećanja na osnovu neobjavljenih delova intervjua koji je nemački književnik i filmski autor Ahim Engelberg u Berlinu vodio sa srpskim piscem neposredno pre njegove smrti.

Na severu Srbije, u stepskim ravnicama, u Vojvodini negovanih polja, tačnije u Novom Sadu, u čijim ulicama i sokacima, kućama i crkvama još uvek živi šarm stare carske i kraljevske monarhije (K&K), živeo je i Aleksandar Tišma. Godine 2002, za vreme njegove posete berlinskoj Akademiji umetnosti, razgovarao sam sa Tišmom, rođenim 1924. godine, nekoliko meseci pre smrti o tome kako je živeo i stvarao.

"Roditeljska kuća je klica života", rekao je. "Moj otac je bio trgovac, majka domaćica. Kada sam imao šest ili sedam godina, poslali su me jednoj "Fräulein" (gospođici) da me nauči nemački i francuski. Ona je posle poslužila kao predložak za lik kućne učiteljice u romanu Upotreba čoveka. Pokrao sam je, i više od toga – nakon što je umrla, našao sam njen dnevnik i doslovno ga, reč po reč, preneo u roman.

Danas je taj dnevnik u gradskom arhivu. Kao što čujete, moj nemački je sasvim pristojan, iako nikada nisam živeo u Nemačkoj ili Austriji – sve što znam, zahvaljujem njoj."

Masakr na Dunavu

Nakon što su Mađari 1941. umarširali u Vojvodinu, počeo je period samovlašća, koji je kulminirao strahovitim masakrom nad Srbima, komunistima i Jevrejima. U njemu je stradala i porodica Danila Kiša (1935–1989), još jednog srpskog pisca svetskog ranga. Obojica su taj događaj opisivali u svojim delima.

"Formirao se otpor stranoj okupaciji, pa su vlasti reagovale racijama. Četvrtog januara 1942. jedna od takvih racija pretvorila se u masovno uništavanje – ubijeno je oko 1.400 Srba i Jevreja. Samovoljno i hirovito, bez ikakvih posebnih kriterijuma, patrole su odvlačile ljude. Neke bi ubile na licu mesta, neke tek tako pustile. Kada su masovna ubijanja konačno završena – a sahrana nije bilo, leševi su uglavnom bacani u Dunav – bilo je jasno da je došlo vreme za bežanje. Jedna patrola je odvukla i moju baku na Dunav, ali onda su je u poslednjem momentu pustili da ode kući. Naravno da nije, pobegla je u Budimpeštu kod jedne ćerke, a onda sam se i ja preselio kod njih".

Kad se Tišma posle ratnih virova vratio u Novi Sad, višenacionalni karakter tog grada bio je uništen: Jevreji uglavnom ubijeni, Nemci proterani. Hteo je da emigrira, ali kad mu to nije pošlo za rukom radio je kao novinar, zatim kao lektor i uz to paraleno stvarao literarna dela dostojna Nobelove nagrade.

Njegove figure iz romana vraćale bi se iz rata i pokušavale da se prilagode životu u mirnodopskim prilikama, tražile su priključak normalitetu koji su izgubile, mučno su pokušavale da prepoznaju i sebe i svoj grad. Ali treba reći da Tišma nije bio pripovedač rata, već pustoši koja dolazi posle rata. On ne piše o državnim akcijama i velikim bitkama, već o traumatizovanim ljudima koji, sa ratom u glavi, ne nalaze više mir u srcu.

Sebe je Tišma opisivao kao "slabog, ali literaturom opsednutog početnika". Decenijama je samo pisao, a malo objavljivao. Za razliku od širokih istorijskih hronika Ive Andrića, jedinog Nobelovca iz balkanskog regiona, Tišma se uvek držao svog vremena. Njegovi likovi su uvek živeli kada i on sam. Zar mu nije bio potreban odmak? Ne, odgovara Tišma.

"Priču Knjiga o Blamu počeo sam da pišem četrdesetih godina. Rat je još besneo, a ja sam već video kako se moj čovek vraća iz rata. Priču sam, međutim, završio i objavio tek sedamdesetih godina. Mislim da mi distanca nije bila problem, više me je mučila forma. Blama sam jasno video, isto tako i devojku s kojom se oženio, ali tek nakon dvadeset godina dobili su oboje onu vrstu materijalne realnosti potrebne da bi ih uspešno uselio u literaturu. Odjednom mi je sinulo: 'Pa, to je priča o Novom Sadu!' Posle toga je sve bilo jednostavno. Tek nakon više pokušaja nađe se pravi put, uhvatite jednu priču, naterate je da vam se otkrije. Nekad se probudim ujutru i mislim: 'Ja sam to samo sanjao', i to je onda situacija kada pišem. Čitav organizam čoveka s umetničkom žicom radi za njega. Kako se odvija realni život, tako se odvija i jedan roman. I u životu, kao i u romanu, čovek stvara prilike, ženi se, zapošljava. I ovde i tamo može mu se dogoditi da propusti odlučujuće momente".

Mnogi kritičari su mislili da je Knjiga o Blamu autobiografska. "To verovatno ima veze s time da je u romanu opisana jedna potpuna biografija, a ne, kao u slučaju Upotrebe čoveka, više paralelnih. U Knjizi o Blamu prisutan je i jedan meni blizak osećaj: da mi je stran grad u kome moram da živim. Ali priča nije autobiografska: ja nisam imao sestre, moji roditelji nisu ubijeni, nikada nisam radio u nekakvoj agenciji. Sličnost je samo u tome da smo i ja i Blam izopštenici iz društva. Još kao dete izgubio sam mogućnost stvarnog suživota, verovatno zbog mog mešovitog srpsko-jevrejskog porekla."

"Ja sam samo tragač", skromno je tvrdio Tišma. Zapanjujuće je koliko se njegovih priča i romana bazira na događajima iz stvarnog života. Ko ga je, na primer, inspirisao za njegov roman Kapo?

"Bio sam opsednut literaturom. Za mene je pisanje bilo pitanje života ili smrti. Uvek sam tražio ljude, tražio priče, motive. Koncentracione logore sam doživljavao kao fascinantni literarni materijal – kako je bilo moguće da se tamo ubije na stotine hiljada ljudi, kako da neki logoraši čak učestvuju u tome. Imao sam i imam prijatelje koji su bili u logorima, pričali su mi o svojim iskustvima. I sâm sam o tome čitao sve što mi je došlo ruke, sećanja esesovaca, bivših logoraša, raznih svedoka. Čitao sam i slušao, ali nisam razmišljao o romanu u kom bi glavna figura bila jedan logorski kapo, znači zločinac mobilizovan prilikom".

"Onda mi je slučajno došla do ruke izjava jednog Jevrejina iz Zagreba, koji je bio kapo. On je – suprotno junaku moje priče – bio homoseksualac i koristio svoj položaj da dođe do lepih mladih momaka koji nisu bili u prilici da kažu 'ne'. U svakom koncentracionom logoru postojala je paralelna organizacija logoraša, unutrašnjih komiteta, institucija "prominentnih logoraša" i slično. I oni su i te kako posedovali moć! Jedino, bili su vođeni političkim motivima koji su meni u literarnom smislu bili neinteresantni, od tog štofa nisam video roman. Ali, kada sam čitao o privatnim seksualnim željama realne osobe, namirisao sam literarnu šansu. Bila je to klica moje priče. Tek sam kroz taj konkretan slučaj mogao da upletem sve skupljeno znanje o mehanizmu koncentracionih logora i pretočim ga u kompleksnu priču".

Ne volim kada se pisci potpuno prepuste fantaziji. Naravno, nije to morao da bude baš jedan Jevrejin iz Zagreba, mogao je da bude i neki iz Vojvodine, nije to bilo presudno. Osim toga, odnosi u hrvatskom ustaškom režimu razlikovali su se od onih u mađarskoj okupaciji Vojvodine. Ali, kako sam pročitao puno dokumenata o ustašama, dopustio sam mom junaku iz romana da bude Jevrejin iz Zagreba. No, tek u drugom koraku – u počeku stvaralačkog procesa, moje figure mi se javljaju ranjivo gole. Narativni omotači dolaze posle.

Sistem samocenzure

U Vernosti i izdaji pojavljuje se jedna groteskna figura, čiji je posao da čita zabavne romane iz zapadnih kultura, sakati ih i prilagođava komunističkoj ideologiji. U tom su junaku fokusirani kič i partijska disciplina. "Dok sam radio kao lektor, pitali su me jednog dana da li bih hteo da čitam strane romane i da im napišem izveštaj šta bi tamo bilo u skladu s komunizmom, a šta ne, šta bi trebalo da se promeni, šta može da ostane. U prvi mah sam odbio. Ali onda su mi ponudili puno para za taj posao, a ja sam mogao da pročitam tri, četiri, čak i više tih sveščica u nedelju dana. Izveštaje je bilo moguće napisati i za jedan dan, ali ja sam morao da pazim da me to ne otruje, pa sam posao razvlačio na više, sve u manjim dozama! Moj je posao bio samo da skrenem pažnju šta tu nije prihvatljivo, a neko drugi bi onda to uobličio u opširnije izveštaje." 

I, pitam Tišmu, šta to nije bilo prihvatljivo? "Mi u Jugoslaviji nismo imali instituciju cenzure kao, na primer, u Sovjetskom Savezu ili DDR-u. Svaka izdavačka kuća morala je zato da se snalazi kako je umela i da na svoju ruku pipa po mraku. Država je, u principu, nezainteresovano stajala sa strane i čekala da se knjiga objavi, pa da onda interveniše. Neke knjige su završavale na sudskim procesima, zato što su bile ili kritične prema socijalizmu, ili se previše slobodno bavile seksom. Kolega koji mi je dao nalog rekao mi je da pazim kako su u njima opisani grofovi i poslovni magnati, da li su predstavljeni kao nesolidni i problematični ljudi, ima li u njima "pozitivnih likova" radnika i seljaka. Ako nema, moraćemo to da ispravimo!"

Upotreba čoveka

Svetska bina Aleksandra Tišme bila je mala – jedva veća od Novog Sada; gotovo niti jedna od njegovih figura nije u svom životu stigla dalje od Beograda, Zagreba ili Aušvica; vremenski svi se narativi događaju u realnom vremenu piščevog života. Ipak, negove priče nisu hronike. Tišmin pripovedački rad bio je završen, u sebi zatvoren, kada su njegovim prostorima devedesetih godina prošlog veka divljali novi ratovi – oni ga više nisu inspirisali.

Tišma je ronio po arhivama i tražio sve što su drugi proživeli, izveštavali i sakrili, sve one detalje koji su mogli da se upotrebe kao dokaz o upotrebi čoveka od strane čoveka. Našao je univerzalne teme u društvenom tkivu malih gradova: tamo gde je novca uvek malo, gde žene brzo stare, u treptaju oka se od mladih ljubavnica pretvaraju u ostarele majke, gde se muškarci slamaju pod nevažnosti svog statusa, gde muško socijalno i ekonomsko poniženje uništava porodice, prazni se kroz samoubistva i akte ludaka. Samo izuzecima pođe za rukom da pobegnu od te sudbine, a i oni potvrđuju pravilo beskonačne otupelosti i beznadežne bede. Čovek, naprosto, živi, vegetira, a da se i ne pobuni: istorija je ono što donosi nesreću.

Za vreme jugoslovenskih secesionističkih ratova, Tišma je otišao u inostranstvo. Neko kratko vreme razmišljao je da uzme izraelsko državljanstvo, ali kada je to propalo, zato što je njegova majka formalno pripadala pravoslavlju, putovao je kao pripovedač svetskog ranga kroz Evropu. A onda se vratio u Vojvodinu, koja je za njega bila drugačija i bliža od svih drugih krajeva raspadnute zemlje.

"Ima tako jedan mladi čovek koji svaki dan sedi blizu mog stana i gleda u nebo. On je dobro obučen, neko se očito brine o njemu. Gledam ga već godinama. Satima tako sedi i gleda u nebo. Pitao sam okolo, zna li neko, šta on to tamo vidi? Niko nije znao da mi odgovori, niko ga nikada nije pitao. To je tipično za Novi Sad, ljudi su povučeni, ne mešaju se. U Beogradu bi bilo drugačije, tamo bi ga neko već pitao – A šta ti tu radiš? Ta uzdržanost mi se dopada. Tako su i mene svi ostavili na miru, s mojim pričama, s mojim literarnim pokušajima, s mojim knjigama".

Prevela Vesna Knežević 


  • Kompletna Vest: http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/711/merila-vremena/1271302/neue-zurcher-zeitung-tismina-hronika-bescasca.html

  • Adresa sajta: http://www.rts.rs/page/stories/sr/rss/711/merila-vremena
  • Oznake:, , , , , , , , ,